Duboki srednji vek, onaj iz godina hiljadu dvestotih upoznao je najguš?i zaborav, ali i sam osvit - potom ne- utrnule - Aristotelove misli. Jer je iza šeststoletnog muka i jednog arapskog posredovanja zatim, 1210. godine zabranjena, da bi (ve?) s Tomom Akvinskim (1225-1274) bila ona obilato i iznova tuma?ena u okviru jednog produbljenog filozofskog u?enja, kome ?e se 1879. godine prikloniti zvani?no katolicizam.

Tako, recimo, dok se erudicija srednjovekovlja iznova zaokupljala oko pitanja postoje li an?eli i je li njihova priroda telesna, ovde bi gotov odgovor bio da oni postoje - jer nalaže to stupanj u hijerarhiji bi?a - ali da su bestelesni, jer imaju karakter vrste. Jednako tako, dok Aristotel nije mogao da zna po ?emu se Sokrat razlikuje od Kalije, Toma Akvinski ?e na?i da jedna upravo materia quantitate signata („koli?inski odre?ena materija"), kao izvestan unutrašnji poriv, ili na?elo individuacije u telesnim supstancijama, obezbe?uje jedinkama posebnost i neponovljivu razli?itost.